Zašto se ćuti?
Zašto nastaje tišina, ako nisi rekao glasno šta želiš?
Šta te to tera da nastaviš?
Zašto se gube boje, i javlja sivilo?
Lutam, tražim odgovore ali ih ne dobijam. Ne tražim puno samo da mi neko objasni stvari koje mi ne daju mira u kasnim satima, koje me guše i razlog su mnogih ne ispavanih noći. Da možemo da vratimo vreme, uradili bi neke stvari drugačije, zar ne? Vreme se igra sa nama, kao što se i ti igraš sa mnom. Uzmeš, kreneš da nudiš ljubav i nežnost i kada konačno popustim i poželim da uzvratim istom merom, ne trebam ti više. Baciš me, kao lutke koje sam kao mala bacala jer su joj falili delovi tela. Osladilo ti se, ideš dalje.. I nije mi bilo jasno šta devojke rade sa takvima, kod nisam osetila na svojoj koži. Boli. Oo da, nisi ni svestan koliko. Neke devojke, u svojoj nemoći ostaju, ne trpe one bol već uživaju u njemu. A neke se kao ja pitaju zašto lutam ulicama gde si nekad bio moj, i zašto si u mojoj glavi zločin koji bi još sto puta ponovila?
I treba mi samo to da mu kažem, da skinem teret sa srce i da znam zašto sve propada. Treba mi da ga ne vidim, a česti je gost u mojim snovima. Treba mi da ga ne čujem, ali mi poslednje reči i dalje odzvanjaju u glavi. I ja sad u svojoj ne moći ostajem tu i trpim bol, koja razara sve, i ne postoji ništa u meni sem tebe. Ali vešto krijem, da me nema. Smejem se, a suze stoje u redu i čekaju da dođem kući kako bi se skotrljale niz obraze. I najgori si, jesii a ja znam da bi prodala ovaj lažan osmeh, sve za jedan minut u tvom zagrljaju...
